Daniel Patrick Welch - click to return to home page


    English versions 
Arabic versions - Saudi Arabia Catalan versions Croatian versions Czech versions Danish versions Nederlandse versies Finnish versions Versions Françaises Galician versions German versions Greek versions Indonesian articles Le versioni Italiane Japanese versions Urdu versions - Pakistan Polish versions Portuguese articles Romanian versions Russian versions Serbian articles Las versiones Espańolas Ukrainian versions Turkish versions

 

 

 

Parada nacija - parada neznanja

Razočaranje jednog obožavaoca televizijskim igrama

Pisac govori o svojoj fascinaciji Olimpijskim igrama,  koja je počela u najranijem detinjstvu; čarolija Olimpijade  je, na žalost, razbijena neprekidnim razmišljajem o aktuelnim događajima, američkom politikom i maloumnim blebetanjem slavnih američkih sportskih komentatora.

8/04 

Moram nešto da vam priznam. Još od detinjstva lud sam za Olimpijadom. Zaljubio sam se u nju čim sam imao dovoljno godina da plačem kad bi se završila. U to vreme su mi četiri godine izgledale kao čitava večnost, a pompezna ceremonija savijanja zastave i gašenja baklje ostavljala me je sa knedlom u grlu. Moja prva sećanja stopila su se sa osećanjima koja sam proživljavao zajedno sa učesnicima Olimpijade, do te mere da sam, pišući ovaj članak, doživeo i nekoliko iznenađenja. Moja žena (koja je mladja od mene, i nije odrasla gledajući američku televiziju) me je pitala da li se sećam kako Tomi Smit i Džon Karlos salutiraju Black Power-u[1] na Igrama u Meksiku 1968. »Ja sam tada imao samo četiri godine!« nasmejao sam se. Ali kasnije sam otkrio da imam jedno drugo veoma živo sećanje baš sa tih Igara, a ne sa onih iz 1972, kao što sam mislio: sećam se kako moja braća i ja provodimo letnje dane vežbajući flop stil[2] na improvizovanoj spravi za skok u vis u dvorištu naše kuće.

Ne znam zašto sam bio toliko opsednut Olimpijadom. Možda je u pitanju bila eksplozivna kombinacija sporta i mitologije (još jedna manija kroz koju sam prošao kao dete), neodoljivo privlačna za jednog dečaka. Izbezumljivalo nas je Džon Nejborovo[3] okretanje bez prevrtanja i naravno Nadja Komunisti (kako smo je detinjasto zvali u to vreme). I moja majka snosi deo krivice i zasluge, pošto nas je te godine sve pokupila i odvela na kampovanje u Montreal, da provedemo dve Olimpijske nedelje u šatoru izvan grada. Svaki dan smo pešačili iz kampa u grad da razmenjujemo olimpijske značke, čekamo u beskrajnim redovima i povremeno dobijemo poneku kartu od tapkaroša za bilo koji dogadjaj za koji je bilo karata.  Veoma poučno iskustvo, još više nego ono kad su mog brata i mene uhvatili kako krademo bombone u radnji u kampu.

 

Nastavio sam sa svojom opsesijom pišući svaki sastav sa slobodnom temom od šestog razreda do kraja srednje škole o ovoj ili onoj olimpijskoj temi. Na svoju najveću sramotu, u trećoj godini srednje škole napravio sam, u sastavu prepunom klišea, poredjenje berlinskih Igara iz 1936 sa moskovskim iz 1980; dobio sam peticu od nastavnika istorije koji je marksističkoj filozofiji posvetio manje od 2 minuta predavanja – jer je zvonilo za kraj časa.

 

Moja rana sećanja su definitivno apolitična – bolje se sećam Dika Fosberija nego Džon Karlosa, i življi mi je u sećanju Mark Spic[4] nego minhenska tragedija 1972, kada je oteto i ubijeno 9 izraelskih atletičara. Kad smo stigli do Igara u Los Andjelesu, moja rana sećanja su srećom zamenjena novom dozom odrasle stvarnosti. Jasno se sećam osećaja mučnine i ježenja u trenutku kad se začuo potmuli urlik rulje koja izvikuje U.S.A….U.S.A…dok naši atletičari koji su ostali bez stvarnih takmaca uništavaju svoje protivnike iz nekomunističkih zemalja. Kao jedna od sitnih ironija u životu, upravo dok pišem ovaj pasus, čujem komentatore kako trtljaju o »dubini i sposobnosti« američkog muškog gimnastičkog tima koji je bez premca od 1984 – kada su najjači sovjetski i istočnoevropski timovi bojkotovali Olimpijadu, vraćajući milo za drago zbog američkog bojkota 1980. Kamo sreće da mi se opet pruži prilika da napišem onaj sastav. Piter Uberot[5] je postao miljenik Igara, kao i raznih bivših liberala preobraćenih u konzervativce i pragmatičare, tako što je dozvolio da se olimpijski znak koristi kao reklama za sve vrste proizvoda osim sudopera, a i to samo zato što Moen i Prajs Pfister[6] u to vreme nisu bili u igri.

 

Kao dete, najviše sam voleo Paradu nacija. Znam da je malo smešna i pompezna, ali obožavao sam da gledam zastave i nošnje iz celog sveta. Kako sam rastao, moje analize dogadjaja postale su manje naivne, dok sam gledao sve veću korporatizaciju Igara, bespoštedno nadmetanje za prava televizijskog prenosa, pokvarene smicalice kojima se pribegavalo da bi se dobilo pravo da se Igre održe u nekoj zemlji, i ogromnu propagandu koju mediji danas stvaraju oko svakog vizuelno upotrebljivog dogadjaja, da i ne pričamo o neumornoj reklamnoj industriji koja prodaje snove. Ove godine zamalo da isključimo televizor pre nego što je Parada nacija i počela, tako nas je iznerviralo maloumno brbljanje Kejti Kurik i Boba Roka (znam, ne preziva se tako; ali koga briga za njegovo prezime?). Moja opsesija je ipak prevagnula, i na kraju smo je odgledali. Na žalost, moram sa razočaranjem i priličnom gorčinom da ustanovim da je čarolija – koliko god da je bila iracionalna i duboka – izgleda konačno prekinuta.

 

Pobednik bitke za prava prenosa je uvek ova ili ona američka mreža, koja se svaki put pobrine za to da milijardu ljudi širom sveta bude prinuđeno da sluša izrazito plitkoumno i debilno razmišljanje Kejti i Pomoćnika Boba. Moja žena i ja smo naizmenično bili zaprepašćeni i umirali od smeha pred ovim prizorom gluposti koju naša zemlja nameće ostatku sveta. Na neko vreme smo isključili ton, ali nam je s vremena na vreme bio potreban odgovarajući tekst uz svečanost otvaranja, koja se u naše vreme pretvorila u lekciju iz istorije apstraktne umetnosti.

 

U svakom slučaju, nije bilo lako. Sportski prenos je način izražavanja  koji je najpodložniji jedinstveno američkoj bolesti izbegavanja ćutanja po svaku cenu – naročito, izgleda, kad spikeri nemaju ništa značajno da kažu. Zato smo se uživeli u američki duh, i napola u šali smišljali najbolji način da se napijemo: da eksiramo piće svaki put kad nesrećni komentatorski par ostane bez teksta jer je na stadion ušla nova grupa čudnih smeđih ljudi, pa je komentar o njihovim »šarenim nošnjama« jedini koji su u stanju da naprave.

 

Džulija i ja smo morali da pogledamo u kalendar, da se uverimo da je stvarno 2004. Zar Kejti i Bob-koga-briga nikad nisu čuli za izraz Šarena Urodjenička Odeća, i zar ne znaju šta on znači? Ovde bi baš odgovarao. Izgleda da smo od bivše Britanske Imperije preuzeli i sve njene rasističke tikove, osim što smo dobili u nasleđe njene stare kolonije, i neobično uverenje da imamo pravo da ih s vremena na vreme okupiramo, da bi im »doneli demokratiju«.

 

Naravno, Englezi imaju neznatnu moralnu prednost utoliko što su najveći deo svojih zverstava počinili u mračnom periodu pre Drugog Svetskog rata, »kad su svi radili loše stvari«. Engleske porodice koje su imale tu nesreću da im se dete rodi na periferiji Imperije bile su uverene da je tropska klima nezdrava za bebe (valjda zato što je prerano da im se daje džin, koji pomaže protiv vlage). Iz tog razloga, Rudjarda Kiplinga je, bar kako tvrdi njegova biografija u Pafinovom izdanju, njegova porodica poslala iz Indije kad je imao šest godina. Pretpostavljam da stotine miliona ljudi koji su tamo rodjeni – jebi ga, nemaju sreće…

Ali 2004. je, prošlo je već više od jednog veka od Gunga Dina[7], a svet je i dalje pod uticajem ovakvog anglocentričnog diskursa. Imperija se raspala, sa robovlasništvom je gotovo, homoseksualci se venčavaju, a Bob-nema-problema se vraća sa Šarenom Odećom. Ova nova verzija rasiste je medjutim lukavija – Bob je uspeo da spomene grčko nezadovoljstvo »bivšom i sadašnjom američkom spoljnom politikom«, bez da i u jednom trenutku pomene pokolj u Iraku koji još uvek traje.

 

Dvoje komentatora-kosmopolita je komentarisalo i objašnjavalo reakcije publike, da bi gledaocima uštedeli vreme i trud koji bi morali da ulože da razmišljaju svojom glavom. Gledaoci su kao nagradni bonus dobili kratak uvod u američko vidjenje sveta, skraćeno i pojednostavljeno kao što i priliči, da bi odgovaralo američkom ukusu. Kada su se pojavili Arapi, priča se na misteriozan način vratila pitanjima bezbednosti, sa akcentom na novim avanturama američkog imperijalizma. Pojavio se i avganistanski tim (u kojem su prvi put bile prave žene!). Nema veze što je zemlja iz koje su izašli još uvek na nišanu američke vojske, koja je omogućila i da izadju iz zemlje i na dve nedelje se odmore od pakla; isto važi i za iračku delegaciju.

 

Katar je ispao poznat ni po čemu drugom osim po tome što je u ovoj zemlji bio »glavni štab američke operacije Sloboda Iraka«. Bože me sačuvaj! Više mi se svidjala čak i šarena urodjenička odeća. Tajvan, Koreja i Američka Samoa propraćeni su  opsežnim objašnjenjima o njihovom geopolitičkom položaju i poreklu njihovih olimpijskih ekipa. Palestina, čiju je dvojicu sportista publika ubedljivo najglasnije pozdravila, naišla je na zbunjeno ćutanje kod dvoje čudno zanemelih komentatora.

 

Najtužnije je to što će ova Parada Srama proći skoro nezapaženo u Americi. Pretežno ego (amer-ego?) centrično gledište je odraz opšteg narodnog neznanja o ostatku sveta. Ni jedno od dvoje komentatora neće ostati bez posla zbog svojih maloumnih šala – već će, naprotiv, biti pozdravljeni kao pravi Amerikanci koji stoje obema nogama na zemlji. Glatka, zašećerena priča koja samo klizi i ne zna ništa o političkoj stvarnosti u kojoj se ove Igre odigravaju ne pripada ni jednoj partiji, i nema nikakvu opoziciju koja bi mogla da je zaustavi u okviru naših granica. Mi Amerikanci smo previše glupi, previše nakljukani lažima i previše lenji da pogledamo oko sebe i primetimo da je Burdikov i Ledrerov[8] Ružni Amerikanac danas gora karikatura nego ikad.

 

Ova Olimpijada, za mene, obiluje dokazima da su Amerikanci i dalje opasno nesvesni ostatka sveta. Izolovanim i razmaženim kakvi jesmo, najlakše nam je da mrzimo Džordža Buša kao čoveka koji je za sve kriv. Ali promena režima nije nikakav lek, ako se sa omrznutom američkom politikom nastavi, što mi izgleda skoro sigurno, s obzirom na prazne priče o svakom pitanju od svetskog značaja, koje trenutno preovladjuju.  Poštedite me izraza mržnje zbog toga što sam previše negativan, i priča o tome kako ne mogu da očekujem da ću da preobratim ljude tako što im govorim da su glupi. Kanarinac zatvoren u rudniku uglja ne peva slatke pesme da probudi ljude; on jednostavno umire.

 


[1] Pokret za prava američkih crnaca

[2] stil u atletskoj disciplini skoka u vis koji je uveo R. Fosbury 1968, a danas je opšte prihvaćen

[3] John Nabor, dobitnik 4 zlatne medlje u plivanju na Olimpijskim igrama 1976.

[4] Plivač Mark Spitz osvojio je 7 zlatnih medalja u Minhenu 1972

[5] Peter Ueberroth – predsednik MOK koji je uveo sponzorisanje Igara od strane velikih korporacija

[6] Moen i Price Pfister – proizvođači vodoinstalaterske opreme

[7] Gunga Din – junak istoimene pesme Rudjarda Kiplinga, čija je tema kliše o urodjeniku koji se žrtvuje za svog belog gospodara

[8] William Lederer and Eugene Burdick napisali su 1958. satirično delo »Ružni Amerikanac« koje oštro kritikuje američke greške u spoljnjoj politici

 

© 2004 Daniel Patrick Welch. Dozvoljeno je štampati  ovaj članak uz priznanje autorstva i vezu prema danielpwelch.com. Translated by Biljana Popmijatov

^  Top  ^

< Back to menu


Pisac, pevač, lingvista i aktivista  Danijel Patrik Velč  živi i radi u Salemu, država Masačusets, sa suprugom Džulijom Nambalirva-Lugude. Zajedno drže The Greenhouse School. Neki njegovi članci su čitani na radiu, i prevedeni na čak 20 jezika. Ako ste zainteresovani za objavljivanje njegovih članaka, obratite se direktno autoru. Molimo vas da objavite i vezu za njegovu Web stranicu danielpwelch.com